Danas, 2. oktobra, obeležavamo Međunarodni dan nenasilja, dan koji dolazi dok ratovi i sukobi i dalje besne širom sveta.

Misli su nam uz naše sestre u Palestini, Ukrajini, Libanu, Južnom Sudanu, Ugandi, Izraelu, i šire. Misli su nam uz žrtve, ali i uz one koji su počinili nasilje, kao i one koji su bili i jedno i drugo. Nadamo se da postoji novi put napred.

Čeznemo za krajem nasilja.

Sanjamo o danu kada će svaka žena moći da uživa u jutarnjoj kafi ili šetnji kroz park, bez pretnje nasiljem – bilo kod kuće, na ulici ili od strane raketa i vojnih trupa.

Podsećamo se na miran otpor Albanaca sa Kosova, koji su više od jedne decenije u tajnosti organizovali obrazovanje, zdravstvo i humanitarnu pomoć, iako su ove aktivnosti bile zabranjene od strane Miloševićevog režima. Sećamo se ogromne uloge žena kao liderki mira, koje su predvodile ovaj nenasilni otpor. Sećamo se hiljada žena koje su više od deset puta izlazile na ulice, marširajući za miran kraj srpske represije.

Sećamo se i kako je ovaj mirni otpor, baš kao i onaj naših sestara u Srbiji, uglavnom bio ignorisan od strane međunarodne zajednice. Tek kada su Albanci uzeli oružje da brane sebe, svoje porodice i domove, svet je obratio pažnju.

Danas osećamo stvarnu pretnju ponovnog rasplamsavanja „zamrznutog“ konflikta između Kosova i Srbije u ovom geopolitičkom pejzažu, dok međunarodni akteri samo posmatraju ili ga čak podstiču, u skladu sa svojim interesima.

Naša moć i mirni otpor protiv ugnjetavanja i dalje ostaju uglavnom neprepoznati, dok oni na vlasti profitiraju od vojne industrije. Bilioni evra, dolara i drugih valuta troše se na militarizaciju i oružje. Ipak, neoliberalna vera da će jače oružje doneti mir iznova se pokazala lažnom. Oružje vodi ka još više oružja, a nasilje rađa samo nasilje.

Šta ako, umesto da finansiramo oružje, ulažemo u obrazovanje, hranu, zdravstvenu zaštitu i klimatske akcije – korake koji bi smanjili potrebu da ljudi napuštaju svoje domove? Šta ako, umesto da gradimo zidove, pomažemo drugima da grade bolje živote?

Šta ako, umesto nasilja, prigrlimo ljubav?

Ovo nije utopija, to je izbor koji možemo da napravimo u svakodnevnom životu. Svako od nas može da izabere da govori s ljubavlju, odbijajući da ponavlja agresivan jezik i nasilje koje nas okružuje.

Možemo volontirati, podržati i glasati za političke partije koje promovišu socijalnu zaštitu i nenasilje, umesto vojne potrošnje.

U stanju smo prepoznati ulogu koju svako od nas igra u omogućavanju nastavka eksploatacije resursa, poput nafte, što podstiče korporacije i političare da podržavaju vojne kampanje koje destabilizuju zemlje, omogućavajući im da profitiraju od resursa po nižim cenama. Možemo odlučiti da prestanemo ili značajno smanjimo našu potrošnju nafte i drugih resursa koji pokreću ove destruktivne, nasilne industrije. Ako odbijemo da konzumiramo, neće biti potrebe za eksploatacijom.

Imamo mogućnost zahtevati da se nasilje ne čini u naše ime i možemo stati protiv nasilja počinjenog iz nacionalističkih, etničkih ili resursnih pobuda.

Umesto nasilja, hajde da biramo ljubav.