Mreža žena Kosova (MŽK) nedavno je predstavila knjigu „Sestre Ćirijazi (Motrat Qiriazi): Udruženje za obrazovanje i građanski otpor na Kosovu“, koja govori o radu ovog udruženja i njegovim naporima da unapredi obrazovanje žena i devojaka, njihovo ekonomsko osnaživanje i bezbednost tokom i nakon rata devedesetih godina.
Među prisutnima na promociji bila je i Rejčel Verhem (Rachel Wareham), koja je tim povodom doputovala na Kosovo, ali i kako bi proslavila 80. rođendan svoje dugogodišnje prijateljice i koleginice Safete Rogove. Njena poseta poklopila se i sa Mesecom istorije žena. Tokom boravka u kancelariji MŽK-a, Rejčel se prisetila važnog rada koji je nekada obavljala zajedno sa ženama iz organizacije Sestre Ćirijazi.
Rejčel je prvi put došla u region Balkana kao volonterka u Hrvatskoj nakon rata u Bosni. Tamo je saznala za situaciju na Kosovu i odlučila da poseti suosnivačicu udruženja Sestre Ćirijazi i izvršnu direktorku MŽK-a Igo Rogovu. Ta poseta prerasla je u nešto mnogo veće, pa je Rejčel živela na Kosovu od 1995. do 2001. godine, radeći sa Sestre Ćirijazi tokom godina srpske represije, rata i njegovih posledica.
Rejčel je bila zadužena za administrativne i finansijske poslove, poput prikupljanja sredstava i pisanja projektnih predloga. Putovala je sa Igo i Safetom Rogovom po selima širom Kosova. Zajedno su osnivale biblioteke na albanskom jeziku i organizovale obrazovne i sportske aktivnosti za žene i devojke. Jedna od njihovih inicijativa bila je osnivanje prvog ženskog odbojkaškog tima na Kosovu. Rejčel je takođe držala obuke za ženske grupe na Kosovu i u Makedoniji i bila prisutna u ranim danima Mreže ruralnih žena, koja je kasnije postala MŽK.
Osvrćući se na prošlost, Rejčel je naglasila značaj lokalnih organizacija koje imaju duboke veze sa zajednicom. „Zbog načina na koji su Safeta, Igo i Marta organizovale aktivnosti, ženama je sve to bilo blisko“, rekla je. „Sastanci su se održavali u nečijim kućama u zajednici i na neki način su predstavljali predah od svakodnevice.“
U uslovima represije, svakodnevni život gotovo da je stao.
„Nije bilo mnogo prilika za žene da izlaze iz kuće… pa mislim da je to bilo uzbudljivo, i za majke i za ćerke.“ Dodala je: „Ali u suštini, žene su dolazile jer su poznavale Martu i druge učiteljice i poštovale ih.“
U teškim vremenima, trenuci solidarnosti imali su posebno značenje. Rejčel se prisetila jedne dirljive priče:
„Jedna aktivistkinja iz Mitrovice imala je invaliditet, jedna noga joj nije bila funkcionisala… Kada se udavala, želela je da do oltara dođe bez štaka. Zato smo interno prikupile novac za protezu.“
Bez obzira na imovinsko stanje, odlučeno je da svi daju po 20 evra. Rejčel nastavlja: „Onda je počeo rat i morali smo da odemo i sve ostavimo. Taj novac je bio u koverti u Iginom stanu. Kada smo se vratili posle rata, stan je bio potpuno uništen… Papiri su bili svuda.“
Ali Rejčel nije želela da odustane: „Rekla sam da moram da sredim račune, iako donatori to nisu tražili. Pregledala sam sve papire i našla tu kovertu sa novcem“, rekla je uz osmeh. „To je bilo divno. Konačno smo mogle da joj kupimo protezu.“
Na pitanje o današnjem prikupljanju sredstava, Rejčel je naglasila da se situacija značajno promenila. Uz zatvaranje USAID-a i smanjenje finansiranja od strane drugih donatora, savetuje organizacijama da budu fleksibilne i da sarađuju sa različitim izvorima finansiranja. Istakla je važnost oslanjanja na samu zajednicu i njene resurse.
„Sestre Ćirijazi je uvek bilo posvećeno ljudima. Ako radite za zajednicu, morate ostati povezani sa njom i ne skretati sa tog puta“, rekla je.
Navela je primer kada je jedan međunarodni donator želeo da im pokloni vozilo, ali su to odbile kako bi nastavile da putuju autobusom i ostanu bliske zajednici.
Za Rejčel, snaga organizacija poput MŽK-a leži u njihovim vrednostima: „Jedna stvar u kojoj je MŽK uvek bila dobra jeste doslednost principima bez kompromisa.“
Dodala je: „Ne mislim da mogu nešto posebno da naučim žene sa Kosova. One su izuzetno iskusne. Njihov aktivizam je neverovatan.“
Rejčel se prisetila i početka rata, kada su međunarodne organizacije pokušavale da dopreme pomoć. „Jednom sam išla sa konvojem u Drenicu. Muškarci iz zajednice su traktorima odlazili po zalihe i donosili pelene i higijenske proizvode, koje međunarodne organizacije tada nisu imale.“
Najviše ju je dirnulo to što su muškarci pitali žene šta im je potrebno i to im donosili. To, kako kaže, pokazuje suštinu Sestre Ćirijazi: stvarne promene dolaze iz same zajednice.
Nakon odlaska sa Kosova 2001. godine, Rejčel je nastavila da radi na pravima žena u više zemalja, uključujući Avganistan.
„Sve što sam naučila, naučila sam na Kosovu – od žena ovde, aktivistkinja, Igo, Safete i Marte“, rekla je. „Gde god sam kasnije radila, nosila sam duh Sestre Ćirijazi sa sobom.“
Ovog Meseca istorije žena, prisećamo se važnog rada ženskih organizacija na Kosovu i odajemo počast ženama poput Rejčel, čija je posvećenost inspirisala generacije.
