„Nemam kud nakon ovoga“ – započinje ispovest R.S. koja je smeštena u jednom od skloništa na Kosovu zbog sistematskog fizičkog i psihičkog nasilja koje je trpela od svog supruga tokom 30 godina braka. Pred visokim brojem žena koje su žrtve nasilja u porodici, Kosovo ima samo osam skloništa i nijednu specijalizovanu organizaciju koja se bavi njima nakon izlaska iz skloništa. 

Kako bi pobegla od nasilja svog supruga, majka osmoro dece, R.S. je bila primorana da se skloni i smesti u sklonište.

„Radi dece, trpela sam i nisam mogla pobeći i ostaviti decu. Trpela, trpela sam dugo dok se nisam iscrpila…shvatila sam da mi je duša umorna i nisam mogla tako da živim. Ozenio mi se si, a on je onda je počeo da ima problema sa snajom, tukao me je pred snajom“ – priča ona.

Ali, mir ne nalazi ni unutar zidova koji je čine sigurnom.

„Za osobu koja je godinama preživljavala nasilje, kao što sam ja, zajedno sa svojom decom, teško je zamisliti da će se život vani promeniti na bolje. Radila sam, ali nisam imala mira ni na poslu, a sada kako da se vratim da radim, gde da odem, kako da živim” – kaže ona.

Ova dilema prati svakodnevni život stotine drugih žena koje u skloništu pronalaze krov nad glavom, ali ne i nadu za životom nakon toga.

S druge strane, područja, za žene koje su se vratile sa ratnih država je osmislila programe koji imaju za cilj da kroz obuke pomognu njihovo samo zapošljavanje. Takođe, 31 od 32 vraćene žene uključena je u socijalnu pomoć.

Samo prošle godine, više od 2200 žena bilo je žrtve porodičnog nasilja. Nekoliko njih, zbog nemogućnosti da nastave zajednički život s nasilnicima, svoje živote premeštaju u skloništa. Priština, Prizren, Peć, Đakovica, Uroševac, Gnjilane, Mitrovica i Novo Brdo su osam gradova u Kosovu u kojima funkcionišu takvi centri koji kontinuirano primaju žrtve i brinu o njima.

Ali po izlasku iz skloništa, iz Mreže žena Kosova (MŽK) kažu da je veoma važno nastaviti sa njihovim tretmanom

Prema rečima Adeline Beriša iz MŽK, u zavisnosti od svakog pojedinačnog slučaja, ima žena koje treba da nastave sa tretmanom kako bi se emocionalno stabilizovale i prevazišle sve traume koje su doživele.

„Uopšteno, faza rehabilitacije i reintegracije je najosetljivija i najmanje razvijena faza u sistemu Kosova kada je u pitanju tretman rodno zasnovanog nasilja. Pored poslova koje obavljaju skloništa, koja takođe imaju dužnost da osnaže žene dok su u skloništu da kada izađu budu samostalnije, postoji vrlo malo drugig organizacija koje im mogu pomoći u fazi integracije i reintegracije. “ – rekla je Beriša.

Ona je za KALLXO.com pomenula izazove s kojima se žrtve mogu suočiti nakon izlaska iz skloništa

„Žene, zbog tih teškoća koje susreću nakon boravka u skloništu, često su prisiljene da se vrate porodici gde su doživele nasilje ili da se odreknu svoje dece i vrate kući svojih roditelja koji su odbili da prime decu smatrajući da nisu u krvnom srodstvu I zbog ovakvog patrijarhalnog načina razmišljanja, što i dalje predstavlja veliki izazov” – rekla je ona

„Veoma je važan tretman nakon izlaska iz skloništa, ali to zavisi od slučaja do slučaja. Postoje situacije u kojima žene, od trenutka kada dožive nasilje i prijave ga, izlaze iz te veze, i za njih to predstavlja novi početak u životu. One preuzimaju kontrolu nad svojim životom, osjećaju se hrabro i nastavljaju dalje“, dodaje ona

Beriša ističe da jedna NVO može biti tu kao savetnica za žene, ali prema njenom mišljenju, država bi trebala razmotriti mehanizme kako bi se tim ženama omogućio život nakon izlaska iz skloništa.

„Međutim, ima žena sa kojima prvo treba raditi kako bi se postigla emocionalna stabilnost i prevazišle sve traume koje su doživele. Sve zavisi od potreba žena, ali osim što je potrebno, to je i zakonska obaveza prema Istanbulskoj konvenciji, da svaka država uspostavi mehanizme za ovu poslednju fazu rehabilitacije i reintegracije svake žrtve rodno zasnovanog nasilja. Ova potreba je potvrđena i osnovana na zakonskom okviru i drugim istraživanjima, i izuzetno je važno raditi na ovome nakon što prijave nasilje” – rekla je Beriša.

Uloga Centara za socijalni rad i skloništa

Svaka opština ima Centar za socijalni rad. CSR, između ostalog, pruža usluge osobama koje su preživele nasilje u porodici, kao i socijalne usluge poput zaštite, rehabilitacije i integracije žrtava u društvo.

Kumrije Bitići, direktorka Centra za socijalni rad u Prizrenu, izjavila je za KALLXO.com da na lokalnom nivou nemaju specijalizovanu NVO za tretman žrtava nakon izlaska iz skloništa, ali je takođe istakla nedostatak NVO-a za tretman slučajeva i programa onih koji zlostavljaju žrtve  .

Bitići kaže da, zavisno od slučaja nakon izlaska iz skloništa, menadžer slučaja pruža individualne i porodične savetodavne sesije, kao i nadzor slučaja prema potrebama žrtve

„… sarađuju sa školama, upućuju slučaj na socijalnu pomoć, za socijalni smeštaj, profesionalnu obuku, zdravstvene usluge i druge usluge u skladu sa potrebama slučaja i porodice. Ukoliko sud odredi meru psihosocijalnog tretmana za izvršioca nasilja u porodici, Centar za socijalni rad će se pridržavati zahteva suda i nadgledati slučaj i izveštavati na osnovu sudske odluke”, izjavila je ona

S druge strane, Kosovo ima samo osam skloništa u gradovima: Uroševac, Đakovica, Gnjilane, Novo Brdo, Peć, Prizren, Priština i Južna Mitrovica. Skloništa pružaju usluge smeštaja za žene i decu koji su preživeli nasilje u porodici.

Upućivanje na skloništa obično se vrši od strane CSR, ali može se obaviti i od strane policije ili drugih institucija, na zahtev žrtve; čak i osobe koje su preživele nasilje mogu se same uputiti na sklonište

Ove skloništa funkcionišu unutar lokalnih nevladinih organizacija.

Oni pružaju žrtvama privremeno i sigurno mesto gde mogu živeti ako su ugrožene nasiljem u porodici. Takođe, njihova dužnost je da pomognu žrtvama tokom procesa oporavka kao posledica nasilja u porodici, uključujući psihološku, fizičku negu, rehabilitaciju i reintegraciju u društvo. Većina skloništa takođe pruža pravnu pomoć. Sve usluge u skloništima su besplatne.

Prosečno, skloništa mogu primiti 15 osoba (uključujući decu), ali većina njih takođe pruža dodatne ležajeve za hitne situacije.

Maksimalno trajanje boravka u skloništu je šest meseci; međutim, ako procena sigurnosti nije zadovoljavajuća i žrtva nema drugo mesto gde da ode, moze biti premeštena u drugo sklonište ili ostati u istom skloništu i nakon šestomesečnog perioda na osnovu prethodnog dogovora sa MRSZ.

Ardita Balja, direktorka skloništa „Centar za dobrobit žena“ u Peći, izjavila je za KALLXO.com da postoje žene sa različitim potrebama i da je neophodan tretman nakon izlaska iz skloništa

„Važno je pružiti im tretman u zavisnosti od slučaja. Na primer, ne otpuštamo ih iz skloništa protiv njihov volje i bez njihove reintegracije u društvo. Postoje slučajevi kada, na primer, posle 6-7 meseci žele da rade, ali im je potreban nalog za zaštitu da nastave, potrebna im je podrška sve vreme. Imamo slučajeve u kojima im pružamo različitu pomoć, poput psiholoških seansi, saveta o zdravlju, besplatne pravne pomoći. Dakle, kontinuirana podrška ženama je neophodna u svakom aspektu“, rekla je ona

Potreba za tretmanom

Prema psihologinji Mimozi Šahini, veoma je važno pružiti podršku nakon izlaska iz skloništa jer, kako ona kaže, mnoge žrtve koje nisu dobile pomoć nakon izlaska iz skloništa ponovo upadaju u ciklus nasilja zbog nemogućnosti da se integrišu u socijalnu sredinu iz različitih razloga. Mnoge od njih se vraćaju u zlostavljačko okruženje i ponovo doživljavaju nasilje.

Psihologinja kaže da traumatska iskustva imaju dugotrajan efekat i neophodna je psihološka podrška nakon izlaska.

„Nasilje nije samo jedno delo, već složena pojava koja stvara štete u različitim sferama koje narušavaju fizički, emocionalni, socijalni i ekonomski integritet osobe koja se suočava sa njim. Važno je da se pri objašnjenju ovih uticaja uzme u obzir starost, pol, kultura, socio-ekonomski status žrtve“, rekla je psihologinja Šahini.

Ona kaže da žrtve mogu doživeti posttraumatski stresni poremećaj (PTSP), depresiju, hroničnu anksioznost, napade panike, osećaj beznađa, teškoće u kontroli emocija, gubitak samopouzdanja i osećaj krivice.

Prema njenim recima, ove psihološke posledice mogu uticati na kvalitet života i doprineti stvaranju daljih teškoća u daljem funkcionisanju

 „One se mogu suočiti s gubitkom posla, gubitkom pozicije u porodici, finansijskim teškoćama i materijalnom štetom. Ove ekonomske posledice mogu stvarati teškoće u zadovoljavanju osnovnih potreba i povećavati siromaštvo i nejednakost“, dodala je Šahini.

Ona ističe da je tretman žrtava nasilja dug i kompleksan proces koji zahteva pažnju, brigu i međusobno angažovanje od strane zdravstvenih i socijalnih radnika, kao i pravosudnih institucija.

„Kroz angažovanje svih uključenih aktera u tretmanu žrtava nasilja, treba stvoriti sigurno okruženje kako bi se osiguralo osećanje bezbednosti. Medicinska nega je neophodna u slučajevima fizičkih povreda ili zdravstvenih problema koje žrtve mogu imati“.

„Savetovanje i psihološka pomoć služe za suočavanje sa psihološkim posledicama nasilja. Individualna savetovanja, grupne terapije i strategije za upravljanje stresom mogu biti deo tretmana kako bi se pomoglo žrtvama. U okviru podrške žrtvama, neophodno je obezbediti i pravnu pomoć. Takođe, rehabilitacija i priprema za budućnost služe da se pomogne žrtvama da se oporave i integrišu u društvo“, naglasila je ona.

Psihologinja kaže da je trajanje tretmana individualno i zavisi od dinamike usklađivanja aktera uključenih u rehabilitaciju, ali uopšteno se može podeliti u tri faze: krizni intervencije, intervencije u skloništu i intervencije nakon napuštanja skloništa.

Takođe, mnoge žrtve, dodaje ona, se suočavaju sa nedostatkom podržavajućih resursa koji mogu uticati na to da one ne mogu da izgrade novi život.

„Kontinuirana podrška može pomoći žrtvama nasilja da ponovo izgrade svoje samopoštovanje i steknu osećaj osnaživanja. Pruža im alate i resurse za razvijanje samopouzdanja i donošenje nezavisnih odluka, omogućavajući im integraciju u svoju zajednicu i prevazilaženje socijalne izolacije“, rekla je Šahini

„Nisam sigurna koliki je opšti broj organizacija koje se bave njihovim tretmanom, ali mislim da nije dovoljan da bi se uticalo na smanjenje ovog fenomena”, dodala je ona.

Prema sociologu Ljabinotu Kunuševci, žrtve nasilja imaju potrebu za rehabilitacijom u zavisnosti od vrste doživljenog nasilja, nivoa posledica i sposobnosti žrtve za rehabilitaciju

Sociolog kaže da žrtve zaslužuju integraciju i društveno prihvatanje nakon perioda krize, u post-nasilnoj fazi, umesto da budu izbegavane ili kažnjavane, jer to, prema njemu, samo bi još više slomilo žrtvu

„Obuke, savetovanja i socijalno-psihološke sesije zaista pomažu mnogo. Uvek je važno da tretmane posmatramo sa aspekta okolnosti koje su izazvale nasilje. Dakle, trajanje tretmana zavisi od specifičnosti žrtava. Žrtve nasilja u Kosovu često bivaju zanemarene od strane nadležnih institucija, ostavljajući njihovu sudbinu i blagostanje u rukama sudbine, umesto u garancijama države ili društva. Veće uključivanje civilnog društva bi pomoglo žrtvama da se vrate u normalan život”, naglasio je on 

Šta je u rukama države? 

Od 2008. godine, Kosovo je usvojilo nekoliko zakona i politika usmerenih ka adresiranju i poboljšanju institucionalnog odgovora na rodno zasnovano nasilje.

U 2019. godini, Krivični zakonik Kosova (KZK) je izmenjen kako bi uključio krivična dela u skladu sa IK, uključujući nasilje u porodici, seksualno uznemiravanje i sakaćenje ženskih genitalija.

KZK sada prepoznaje nasilje u porodici kao fizičko, psihološko, seksualno ili ekonomsko nasilje ili zlostavljanje unutar porodične veze. Zakon o zaštiti od nasilja u porodici (ZZNP) takođe slično definiše ove vrste nasilja

2020. godine, Kosovo je započelo prve korake ka izmeni ZZNP-a među ostalim relevantnim zakonima, kako bi bolje ispunilo identifikovane potrebe i uskladilo ih sa IK.

 Kosovo takođe ima Nacionalnu strategiju za zaštitu od nasilja u porodici.

Odeljenje za socijalne usluge i zaštitu dece u okviru Ministarstva pravde ima mandat da inicira, razvija i prati socijalne programe koji se odnose na osobe kojima su potrebne socijalne usluge.

Takođe, ovo Odeljenje ima mandat da razvija standarde, licencira stručnjake i pravna i nevladina lica čije delovanje obuhvata zaštitu osoba u socijalnoj potrebi.

Prema odgovoru Ministarstva pravde, na osnovu redovnog godišnjeg plana rada Ministarstva za podršku projekata NVO-ova čije aktivnosti obuhvataju pružanje socijalnih i porodičnih usluga grupama u potrebi, svake godine pripremaju i objavljuju javni poziv za podršku projektima licenciranih NVO-ova.

Prema MP, finansijska podrška koju pruža varira iz godine u godinu i menja se u skladu sa potrebama koje ove ustanove imaju za sprovođenje svojih programa za zaštitu, smeštaj, rehabilitaciju i reintegraciju žrtava.

„Na osnovu člana 12 i 20 Uredbe br. 4/2017 o kriterijumima, standardima i postupcima javnog finansiranja NVO-ova, svake godine pružamo podršku projektima licenciranih NVO-ova za socijalne i porodične usluge, NVO-ovima koji pružaju pomoć žrtvama nasilja u porodici, žrtvama trgovine ljudima, zlostavljanoj, napuštenoj deci i bez roditeljskog staranja, nega za starija lica, briga o osobama sa ograničenim sposobnostima i NVO-ovima koji pružaju podršku osobama, deci i odraslima sa različitim sindromima“, stoji u odgovoru MP.

Nadalje, kažu da NVO i Ministarstvo pravde imaju sporazum o saradnji već nekoliko godina, a što se tiče kvaliteta pružanja usluga, NVO-ovi su podvrgnuti procesu licenciranja na osnovu uslova i kriterijuma koji su utvrđeni u zakonima i podzakonskim aktima.

Takođe, naglašavaju da kada je u pitanju kvalitet usluga koje pružaju ovi subjekti, smatraju da je potrebno kontinuirano unapređivati kvalitet pružanja socijalnih i porodičnih usluga i dodaju da MP kao institucija zadužena za izradu socijalnih politika, neprekidno radi na unapređenju i poboljšanju kvaliteta usluga za kategorije u socijalnoj potrebi.