Upućeno autoru obrazovnog teksta “Kriminalistika”, recenzentima teksta “Kriminalistika”, Savetu izdavača, dekanu pravnog fakulteta, i prorektoru za obrazovanje na Univerzitetu u Prištini:

Priština 21. oktobar 2014. god.

Putem ovog pisma izražavamo našu zabrinutost zbog obrazovnog teksta „Kriminalistika“, autora Vesela Latifi, posebno na poglavlje 31.3 pod naslovom „Karakteristike žrtava nasilnog seksualnog odnosa“.

Mi dole potpisani, smatramo da je jezik koji je korišćen u ovom poglavlju mizoginičan i neljudski prema žrtvama seksualnog nasilja, posebno prva dva pasusa poglavlja, u kojima se navodi sledeće:

“Žrtve nasilnog seksualnog odnosa su obično ženske osobe koje je lako obmanuti, nepažljive, lakomislene, bludnice, okolnosti koje sa sobom nose žrtvene situacije (napade na njih). Objekat silovanja su često razvijene žene normalne dobi, kada su privlačne, ali često puta i devojčice od 4-5 godina, pa i mlađe, i obratno, i starije žene.

Zabeležen je slučaj da je silovana 85-godišnja žena. Takođe su prijave u velikom broju lažne, koje su podnele bolesne žene, psihopate, histerične, sa patološkim oboljenjima, itd. Motivi koji u nekim slučajevim nagone žene da podnose lažne prijave, i kada su normalne, potiču iz ljubomore, nedostatka ljubavi jedne strane, hvatanje na delu od njene strane, u dobrovoljnom seksualnom činu, i od sramote govori o nasilju, radi pribavljanja materijalne koristi itd“:

Svetska zdravstvena organizacija definiše seksualno nasilje kao:

“…spektar postupaka, od verbalnog nasilja do prisilne seksualne penetracije, i razne vrste primoravanja, od društvenog pritiska i intimidacije do fizičkog nasilja.

Seksualno nasilje uključuje, ali se ne ograničava na:
· silovanje u braku ili romantičnoj vezi
· silovanje od nepoznatih i poznatih
· uznemiravanje ili nuđenje neželjenog seksa, (u školi, na poslu, itd.)
· sistematsko silovanje, seksualno ropstvo i drugi oblici nasilja, koji se obično dešavaju u oružanim sukobima (na primer, neželjena trudnoća)
· seksualno zlostavljanje osoba sa ograničenim sposobnostima, mentalnim ili fizičkim,
· silovanje i seksualno zlostavljanje dece, i
· “običajni” oblici seksualnog nasilja, kao što je prinudni brak, zajednički život i nasleđivanja žene“.

Pored toga što tekst ne uzima u obzir ove oblike seksualnog nasilja, on ne uključuje ni definicije Krivičnog zakona Kosova.

Definicija „tipične“ žrtve prema profesoru Latifi je veoma problematično. Ozbiljna istraživanja seksualnog nasilja na Kosovu, dokazuju da su žene svih starosnih granica, nacionalnosti, bračnih stanja i iz različitih regiona, doživljavaju nasilje na Kosovu, a većina njih nasilje doživljava na rodnoj osnovi (uključujući seksualno nasilje) od svojih intimnih partnera – nego od nepoznatih osoba. Ovo nasilje ima tendenciju da bude deo kontinuiranog nasilja (vidi: MŽK. „Istraživanje na nivou rodno zasnovanog nasilja na Kosovu…“)

Žrtva jednostavno ne može biti definisana na osnovu lakomislenosti, nepažljivosti, bludničenja i situacijama „žrtvenosti“ koja dolazi po sebi. Seksualno nasilje je simptom patrijarhalnog društva, u kojem se žene smatraju inferiornim a njihovo telo svojina. Vredi napomenuti da je u kosovskom društvu nemoguće zamisliti da žrtva može biti i muškarac, ili mladić, ili bilo koja druga osoba koja se ne podudara sa uskom definicijom „žrtve“ u tekstu Veselija. Žrtva može biti bilo ko, a ne samo „razvijene žene u normalnoj dobi“.

Seksualno nasilje se ne odnosi samo na seksualnu privlačnost ili požudu, već se odnosi na ukorenjenu institucionalnu i društvenu nejednakost. Ovo poslednje dobija oblik seksualnog nasilja, ali i kao nedostatak nasleđa, nedostatak pravne zaštite, nedostatak zastupanja, i koncentracija moći muškarca.

Bez proverenih izvora i referenci, autor generalizuje da je većina prijava lažna, ne samo lažna, već su podnete od strane „bolesnih žena, psihopata, histeričnih, sa patološkim oboljenjima, itd“, kao i žena koje jednostavnolažu zbog tradicije, ili iz razloga materijalne dobiti. Na stranu to što je istorija diskreditovana, a bolesti i ne mogu biti druge nego patološke, takav odnos prema žrtvama seksualnog nasilja, obeshrabruje iste da prijavljuju nasilje nadležnim institucijama.

U stvari pretpostavlja se da se većina slučajeva silovanja na Kosovu, ne prijavljuje organima pravosuđa, upravo zbog nepoverenja koje pokazuju institucije i blagih kazni koje se izriču siledžijama (MŽK, „više od reči na papiru…“). Međutim, i pored ne prijavljivanja, više od polovine ispitanih žena su rekle da ih „njihovi partneri primoravaju na seksualne odnose koje one ne žele“ (Istraživanje o nivou nasilja…“). Isto istraživanje pokazuje da samo 13 od 96 intervjuisanih ginekologa nije videlo ni jedno seksualno nasilje kod svojih pacijentkinja.

Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, postoje mnogi razlozi zbog kojih žene ne prijavljuju seksualno nasilje, kao što su: nedostatak podrške društva i institucija, stid, strah od odmazde, strah od krivice, strah od nepoverenja, strah od zlostavljanja i odbacivanja društva. U društvu kao što je kosovsko, u kojem žene nemaju podršku ni u centrima za socijalni rad, koji su obavezni da im pomažu, u kojem sigurne kuće za zlostavljane žene nemaju dovoljno ljudskih i materijalnih resursa da ih zaštite, u kojem policija sugeriše ženama da se vrate kod svojih zlostavljača, u kojem same porodice prećutkuju slučajeve nasilja, nepoverenje i kategorizacija žena koje se usude da prijave svog nasilnika budu nazvane psihički bolesnim lažljivicama, nije ništa drugo osim mizerija.

Znanstvene institucije su direktno uključene u stvaranje socijalnih odnosa koji rezultiraju u takve akte nasilja i sigmatizovanje žrtve tog nasilja. Primer reprodukcije ovog mizernog stava prema žrtvi kao krivca za nasilje koje preživljava je profesor Haki Demolli, koji je nedavno stao u odbranu originalnog teksta, rekavši da je to legitimni naučni pristup.

Umesto obrazovnog teksta, koji bi za svrhu trebao da ima edukaciju budućih advokata, tužioca i sudija Kosova, o tome kako treba tretirati slučajeve seksualnog nasilja, tekst „Kriminalistika“ ih uči da ne veruju žrtvama, da diskredituju optužbe, i da prikažu one koje optužuju kao bolesne i krive.

Zahtevano od Univerziteta u Prištini da odmah ukloni tekst „Kriminalistika“ iz plana i programa Pravog fakulteta; da preduzme izradu strategije za uključivanje kritičke perspektive rodnih pitanja; i da izvrši duboko istraživanje nastavnog plana i programa i akreditovanih predmetnih programa.

Mreža žena Kosova (MŽK)
Univerzitetski program za rodne studije i istraživanje (Univerzitet u Prištini)
Alter Habitus – Instituti za studije u društvu i kulturi
Institut GAP
Centar za istraživanje, dokumentovanje i publikaciju
Peer Educators Network (PEN)
Kosovska inicijativa za stabilnost (KIS)
Inicijativa mladih za ljudska prava (YIHR)