Mnogo izgubljenih života je a sobom ostavio zemljotres koji je pogodio Albaniju. Ostavio je za sobom mnogo razočaranih ljudi, koji se pod otvorenim nebom mole i nadaju se čudu. Mole se da njihovi voljeni, koji su sada već danima zaglavljeni pod ruševinama srušenih zgrada, budu spašeni živi.

U ovim tragičnim momentima za mnoge porodice u Albaniji, stotine hiljade kosovskih Albanaca osvežilo je ratne rane koje su nekada doživeli. Ljudi bez smeštaja, ljudi koji su izgubili svoje voljene, koji su izgubili svoje kuće, prizori bola i patnje, sve je to njima poznato. Pre dvadeset godina, stotine hiljada Albanaca, stotine hiljada kosovskih Albanaca, bilo je primorano da beže, kako bi se spasli od srpskog režima. Mnogi od njih su bili žrtve strašnih zločina, izgubili su svoje najvoljenije i sve što su imali.

Iscrpljeni, žedni, gladni, ranjeni i u modricama od mučenja koje je izazvao srpski režim, sa razorenim dušama i porušenim snovima, oko milion Albanaca je prešlo granicu sa Albanijom 1998-1999. godine.

U toplom naručju jednostavnih ljudi koji su ih spasili, koji su im sa takvom velikodušnošću otvorili vrata da ih sklonište, koji su podelili njihove skromne trpeze, kosovski Albanci su naišli na neopisiv humanizam, našli su solidarnost i žrtvu Albanaca.

Kod Albanaca iz Albanije, oni su pronašli prve slamke nade, ruku pomoći da se ponovo uzdignu, da se ponovo izgrade i dali su obećanje da će u teškim vremenima uvek biti jedni uz druge.

Zaista priče su različite. Albaniju je pogodila prirodna nepogoda, a 20 godina ranije kosovski Albanci bili su žrtve etničkog čišćenja ratnih zločina koja je vršio režim Slobodana Miloševića. Gubici koje je uzrokovala priroda nasuprot razaranjima koje je uzrokovao sam čovek.

Međutim, pored razaranja, veza koju delimo kao jedan narod, da uvek budemo jedni uz druge, terala nas je da prevaziđemo svaki izazov.

Od prvih sati kada je smrtonosni zemljotres pogodio Albaniju, kosovski Albanci su požurili da dođu i podrže građane Albanije. A država Kosovo je preduzela odmah sve neophodne mere da pošalje specijalizovane timove koji će pomoći misijama spašavanja u Albaniji, ljudi iz svih oblasti života su se izvanredno mobilizovali.

Na čitavom Kosovu otvorene su tačke prikupljanja pomoći. Odmah se započelo sa  prikupljanjem fondova, i nije bilo oklevanja da svi pomognu – bogati i siromašni, zdravi i bolesni. Sa suzama u očima i zabrinuti zbog tragedije koja je zadesila albanske porodice, prikupljanje pomoći, obezbeđivanje hrane, odeće i skloništa, postao je glavni cilj svim građanima Kosova.

Postali smo svedoci mnogobrojnih primera takvog angažovanja. Jedna žena koja pati od kancera odgovorila je na poziv da pokloni fondove; policajac je  poklonio svoju mesečnu platu; prodavac čokolada na ulici u Prištini poklonio je svoju dnevnu zaradu porodicama u Albaniji.

Deca u školama prikupljala su hranu, odeću i knjige za njihovu braću i sestre u Albaniji. Grupa fudbalskih navijača je nastavila da neumorno prikuplja donacije i da ih šalje u Albaniju. I mnoga druga lica nade smo videli ovih dana.

Svi mediji sa Kosova bili su u Albaniji kako bi pokrivali svaki događaj, dokazujući svim albanskim porodicama da su kosovski građani uz njih, u svako trenutku. Pozivajući svakoga od njih, otvorenog srca da provedu ove teške dane na Kosovu u njihovim kućama. U međuvremenu je angažovano na stotine automobila, autobusa, kamiona koji su bili napunjeni pomoću, i građana koji su kao reka nade nezaustavljivo krenuli prema Albaniji da pružaju pomoć.

Posvećeni da uradimo sve kako bismo makar malo olakšali njihovu bol, kako bismo dokazali da oni nisu sami, kako bismo im rekli da zajedno mi možemo graditi naše živote iz pepela razaranja i razočarenja.

To je zaista jedinstven dokaz solidarnosti, humanosti, ljudske ljubavi koju delimo, a koja je u srži naših ljudskih odnosa. Dokaz jedne nacije, narod koji drži i čuva baklju nade jednih prema drugima. Bez sumnje da je ovo lekcija za sve o tome šta znači humanost.

Jeta Krasniqi članica Odbora Mreža žena Kosova (MŽK), menadžerka projekata u Kosovskom demokratskom institutu (KDI), upravljajući projektom „Evropska perspektiva u postizanju konsenzusa o normalizaciji odnosa sa Srbijom. Ona je diplomirala međunarodne odnose na Univerzitetu Johns Hopkins, Škola za unapređene međunarodne studije (SAIS), a specijalizirala je pitanja EU i Zapadnog Balkana.

Ovaj članak je prvo objavljen na portalu Kallxo.com