„Imam sreće“ bile su reči kojima je Igballe Rogova započela priču o sećanjima iz detinjstva i o bitnosti podržavanja porodice koja ju je podržala da postane feministkinja. Priču je podelila sa 50 mladih iz raznih oblasti Kosova, tokom predavanja na Samitu truAktiv 2019.

Rogova je govorila o feminističkom aktivizmu tokom 90-tih godina, na trećoj ediciji Samita truAktiv koja je održana od 19-21. septembra na temu „Organizacija zajednice“. Trodnevni samit sa mladim učesnicima sa celog Kosova teži poboljšanju kritičkog razmišljanja putem debata, razgovora, predavanja i radionica.

Izvršna direktorka MŽK-a Igballe Rogova je započela svoje obraćanje pominjući inicijativu zajedno sa svojom sestrom Safetom Rogova. Ispričala se da su one osnovale Udruženje sestre Qiriazi, u početku u regionu Hasa, s ciljem jačanja devojaka i žena u ruralnim oblastima. One su težile izmeni tradicija i bile su posvećene poboljšanju obrazovanja za devojke i žene, gradeći škole i otvarajući biblioteke.

Mladi učesnici su takođe slušali o druženju Rogove sa Lepom Mlađenović, jednom od osnivača organizacije Žene u crnom u Srbiji, pokreta protiv rata, koji je imao velike pritiske na svom protestu protiv ratova Srbije na Kosovu, u Bosni i dr. Rogova je opisala Mlađenovićku kao svoju mentorku, od koje je naučila o snazi protesta u tišini. Ona se prisetila vremena kada je otišla u Beograd tokom 90-tih godina kako bi bila deo jednog od protesta Žena u crnom, grupe žena feministkinja, koje su protestovale u centru grada, ne pomičući se i ne govoreći, prosto samo stajući na nogama. Ova grupa feministkinja je, iako je dobila mnogo negativnih komentara od javnosti, nastavila da protestuje do te tačke kada je jedan od građana pljunuo u lice Mlađenovićku, a ona je nastavila protest nepomično, u miru.

Rogova je istakla: „Bio je to jedan od najsnažnijih trenutaka koji sam videla. Kad god protestujem, mislim na taj trenutak i pomaže mi da se ne uzbuđujem zbog negativnih komentara.“

Rogova je govorila i o dva protesta koji su žene organizovale u martu 1998. godine, jedan sa hlebom druga sa belim papirima. „Sećam se da su svuda oko nas bili snajperisti, ali nismo se bojale“, priseća se Rogova. „Organizacija je bila sjajna. Videli smo snajperiste i svima smo govorile da ne idu kući same. Zato su se sve žene kući vraćale u grupama, hodajući ruku pod roku.“

Putem pitanja, učesnici su pokazali interesovanje o mobilizaciji protesta tokom aktivizma 90-tih godina i o tome kako je funkcionisalo civilno društvo na Kosovu u to vreme, posebno o ličnim iskustvima Rogove u ranim godinama feminističkog aktivizma na Kosovu. Postavljeno je mnogo pitanja, da li će Rogova napisati autobiografiju o njenoj posvećenosti feminizmu na Kosovu, povodom čega je Rogova istakla da je uvek razmišljala o tome da napiše knjigu.

U međuvremenu, Rogova je preporučila mladim učesnicima knjige iz ove oblasti:

KGSC, I njena priča je istorija (History is her story too), 2008

Howard Clark, Građanski otpor na Kosovu (Civil resistance in Kosovo), 2000