Mreža žena Kosova (MŽK) je obaveštena o rešenju koje je doneo Osnovni sud u Prištini, u vezi sa predlogom o privremenoj meri koja je podneta tužbom od strane ombudsmana protiv Centralne izborne Komisije (CIK), u vezi sa nejednakom zastupljenošću žena na izbornim listama. Privremena mera je za cilj imala suspendiranje pravnih efekata certificiranja izbornih lista koje nisu garantovale jednaku rodnu zastupljenost koja je zahtevana Zakonom o ravnopravnosti polova, koji su izglasali poslanici Skupštine Republike Kosovo u junu 2015. godine. MŽK izražava duboko negodovanje u vezi sa nedostatkom volje pravnih institucija da sarađuju sa ombudsmanom radi tretiranja pitanja koja imaju veze sa rodnom nejednakošću.

Osnovni sud u Prištini je odbacio predlog o privremenoj meri o kojem je reč, pretpostavljajući da ombusmanov predlog nije uverljiv i da isti nije priložio činjenice na kojima zasniva zahtev za određivanje privremene mere i za razmatranje izbornih lista političkih partija.

Dalje, sud u svom rešenju ocenjuje zahtev ombudsmana kao neosnovan i kao zahtev koji nije hitan, iako su nacionalni izbori na samom pragu, a kao posledica ovog institucionalnog ne reagovanja, žene neće biti jednako zastupljene.

Bilo kako bilo, nasuprot donesenoj odluci, ombudsman je u svom tužbenom zahtevu dao konkretne statistike o neproporcionalnoj zastupljenosti žena na izbornim listama, što je evidentan faktor i dokaz da postoji diskriminacija po rodnom osnovu kao i grupna diskriminacija.

U skladu sa članom 16 Zakona o narodnom advokatu, ovaj poslednji ima pravo da započne istragu o povredama ljudskih prava i sloboda u ime velike grupe građana. Shodno tome, u okviru ovog člana, ombudsman se smatra zastupnikom grupe kojoj je ugroženo pravo – koje je predmet zahteva koji je sud odbio, budući da je spisak izbornih kandidata u celosti diskriminišući, a na sudu je da postupi hitno.

Takođe, kako je predviđeno Zakonom o ravnopravnosti polova za jednaku zastupljenost, kao i članom 18 Zakona o zaštiti od diskriminacije u vezi sa grupnom diskriminacijom, eksplicitno je navedeno: „Slučajevi diskriminacije koji dotiču grupe lica se mogu pokrenuti kroz grupno delovanje u njihovo ime od strane nevladine organizacije ili Ombudsmana, u takvim slučajevima nije potrebna saglasnost pripadnika grupe.“  Takođe zakon specifikuje da takvi zakoniti postupci treba da se predaju nadležnom sudu, uz navod koji ističe da je takvo ponašanje povredilo pravo na jednako tretiranje u odnosu sa pripadnicima grupe, kao i da spreči preduzimanje postupaka koji povređuju ili koji mogu povrediti pravno na jednako tretiranje, od strane nadležnog suda (Zakon protiv diskriminacije, član 18, stav 3).

Odluka suda sa obrazloženjem da zahtev ombudmana nije bio konkretan, jer su mere obezbeđivanja koje se mogu odrediti mnogobrojne i ombusdman „nije specifikovao koja mera obezbeđivanja iz ZPP-a treba da se preduzme“, jasno je neosnovana.

Takođe, jedan takav zahtev je bio obuhvaćen u tužbenom zahtevu ombudsmana za izdavanje privremene mere koja je navedena u nastavku:

„Od suda se traži da spreči preduzimanje postupaka koji povređuju ili mogu povrediti pravo na jednako tretiranje, ili da izvrši radnje koje eliminišu diskriminaciju ili njene posledice u vezi sa jednakim tretiranjem žena u izbornim pravima i pravu na učestvovanje.“ Takođe, obrazloženje koje je dao sud o odbijanju zahteva ombudsmana o privremenoj meru, u kojem se traži od ombudsmana da pošalje koji subjekti/ pojedinci nisu obuhvaćeni na izborni spisak, je pravni nonsens koji je van zahteva, budući da zahtev ima veze sa grupnom diskriminacijom koja je jasno utvrđena zahtevom ombudsmana i budući da pitanje ima veze sa mogućnošću jednake zastupljenosti u skladu sa zahtevima Zakona o ravnopravnosti polova.

Takav zahtev, koji je obuhvaćen i tužbom ombudsmana, mogao bi da se izvrši privremeno, kao što to određuje ZPP, da se ne bi prejudiciralo glavno pitanje, ali kako bi se postupilo u okviru ovog zahteva, dok se ne utvrde činjenične okolnosti. Putem odbijanja privremene mere, sud je zapravo sam prejudicirao i rešenje u vezi sa ključnim pitanjem tužbe o kojoj je reč.

Ne priznavanje dotičnog zakonodavstva od strane suda i načela Zakona protiv diskriminacije i Zakona o ravnopravnosti polova je zabrinjavajuće i pokazuje još jednu odluku koja je tužbu diskriminisanih grupa izuzela iz praktičnog sprovođenja, povređujući načela dotičnog zakonodavstva, onemogućujući takođe i korišćenje prava na žaljenje odlukom Osnovnog suda o kojoj je reč.

Mreža žena Kosova još jednom, smatra neprihvatljivim nedostatak znanja o zakonima i o paketu ljudskih prava na Kosovu, kao i nedostatak spremnosti pravnih institucija da reaguju u skladu sa zakonitim zahtevima, rizikujući tako i sprovođenje ovih zakona u praksi. MŽK takođe osuđuje nespremnost dotičnih institucija da dalje istraže pitanje diskriminacije žena na izbornim listama i nedostatak njihove volje da doprinesu jednakoj rodnoj zastupljenosti.