Došla je na Kosovo pre 25 godina. Od tada je Kosovo zauzelo posebno mesto u njenom srcu. To je Elizabet Kaestli, autorka i aktivistkinja za ženska prava, snažna žena koja je svojim perom donela priče u kojima je žena bila u fokusu, važnost unapređenja njenih prava i veliku ulogu koju snažna žena igra u društvu. 

Ona ovih dana posećuje Kosovo kako bi obeležila 25.godišnjicu dolaska na Kosovo zajedno sa aktivistkinjama s kojima se upoznala 1998. godine, ali i sa drugim prijateljicama koje je upoznala tokom različitih perioda svog boravka na Kosovu. 

„Po prvi put sam došla na Kosovo u novembru 1998. godine, dok sam radila kao novinarka u Švajcarskoj kancelariji za štampu, specijalizovanoj za izbeglička pitanja. U to vreme sam bila u Bosni, Hrvatskoj, a zatim sam došla i na Kosovo. Ovde je upravo počeo rat. Za mene je ostavilo utisal da budem u takvoj situaciji. Putovala sam u konvoju humanitarnog društva „Majka Tereza“ i tada sam upoznala Igbale Rogovu (Igo), Ljatifu Neziri i druge žene koje su pomagale izbeglicama.“ 

Osim teške situacije izazvane ratom, Elizabet se takođe zanimala za život žena na Kosovu, posebno onih čiji supruzi, očevi i braća su bili u inostranstvu i same su se brinule o porodici.  

„Shvatila sam da ima mnogo žena na Kosovu čiji supruzi rade u Švajcarskoj. Želela sam da istražim život tih žena“, objašnjava bivša novinarka koja je odlučila da napiše knjigu „Žene na Kosovu“.“ 

Dok razgovaramo o njenom iskustvu u naporima za unapređenje prava žena i devojaka  u Švajcarskoj i na Kosovu, ona nam ispričala jednu zanimljivu priču.“ 

 „1998. godine sam upoznala švajcarskog kolegu na Kosovu koji mi je rekao „ovaj patrijarhat na Kosovu se nikada neće promeniti“. Ja sam mu rekla da će se promeniti brže nego u Švajcarskoj. I zaista, ispostavilo se da nije bio u pravu. Shvatila sam da je borba za prava žena na Kosovu bila ista ona borba koju smo mi vodili u Švajcarskoj kada sam bila mlada. Ali mislim da su prava žena ovde postignuta brže nego kod nas“, kaže Elizabeta.  

U svojim pričama o vremenu provedenom na Kosovu pre nekoliko decenija, Elizabeta se priseća svoje prve posete Hasu sa Udruženjem za obrazovanje žena „Motrat Qiriazi“ („Sestre Ćiriazi”) 

 „Sećam se kada sam se prvi put vratila nakon rata 1999. godine, otvoren je bio ženski centar u regionu Hasa. Otišla sam tamo sa Igo i videla sam da je brdo bilo ispunjeno ne samo ženama, već i muškarcima. U Švajcarskoj nismo pozivali muškarce i činilo mi se smešno, ali mi je Igo rekla: „ako nas muškarci podržavaju, onda ćemo slobodno raditi sa ženama“. Shvatila sam da je to bio veoma mudar korak i veoma dobra strategija,“ priča ona.  

Dok pijemo kafu u jednom od restorana u glavnom gradu, pitala sam je da li je crvena odeća koju nosi povezana sa kampanjom Mreže žena Kosova da se svaki utorak nose crvene cipele ili nešto crveno u znak solidarnosti sa ženama i devojkama. 

„Da, upravo to. Juče sam bila u MŽK i čula za ovu inicijativu, zato sam se obukla u crveno, jer mislim da je solidarnost među ženama vrlo važna. Moramo da podržavamo a ne da kritikujemo jedna drugu jer tako jačamo ulogu žena u društvu. Ukoliko mi ne podržimo jedna drugu, ni muškarci neće. Dakle, moramo da prve da počnemo”, kaže Elizabet, koja je bila među prvima koja je postala pojedinačni podržavalac MŽK-a. Osim toga, ona je MŽK promovisala široko i prikupljala sredstva za rad MŽK-a. 

Elizabet Kaestli je napisala i druge knjige o Kosovu: „Sedam braće, sedam sestara – jedna kosovska porodica u svetu“ i „Opkopi i mostovi, prijateljstva na Balkanu pre i posle ratova, šesnaest portreta“. 

Poslednju je napisala nakon što je čula dirljivu priču o dve prijateljice koje su pripadale različitim etničkim grupama. Kada je izbio rat, morale su da krenu različitim putevima postajući zaklete neprijateljice. Međutim, godinama kasnije, kada se sukob završio, jedan od njihovih zajedničkih prijatelja predložio je da se ponovo sretnu. U početku su se dvoumile, ali su na kraju pristale. Kada su se srele, shvatile su da imaju više toga zajedničkog nego što su mislile i ponovno su obnovile svoje prijateljstvo. 

Elizabet je čula brojne priče poput ove i shvatila da je stvarnost života mnogo kompleksnija od crno-belog modela koji se često prikazuje u medijima. Kroz svoje priče, Elizabet Kaestli je bila u mogućnosti da poveže ljude izvan etničkih linija i da ih ujedini. Pokazala je da bez obzira na sukobe i nesuglasice, još uvek postoji nada za mir i pomirenje. MŽK izražava duboku zahvalnost za kontinuiranu podršku koju Elizabet Kaestli pruža ženama u Kosovu i za MŽK.