28. juni 2002. godine, 9:00 sati

Na sastanku u zgradi OEBS-a u Prištini, u organizaciji bivšeg ambasadora u Austriji, gospođe Swanee Hunt, slušala sam priče dveju bosanskih žena.

Šest godina nakon završetka rata u Bosni, i dalje je bilo emocionalno za žene iz Bosne da govore o svojim iskustvima iz rata. Tri godine nakon završetka rata na Kosovu, i dok sam slušala, shvatila sam da u meni ima još uvek bola iz rata.

Posebno se u meni probudilo bol u vezi sa iskustvom iz Blaca (ničija zemlja između Kosova i Makedonije). Bila sam u suzama dok su pričale svoje priče i dok sam ih slušala, moj um se vratio u mart 1999. godine.

Mart 1999. godine,

Kada je NATO počeo da bombarduje položaje Vojske Srbije na Kosovu i u Srbiji, cela moja porodica se okupila u kući moje majke da bismo mogli da ostanemo zajedno. Srpska policija i paravojne jedinice kretale su se oko Prištine prisiljavajući Albance da napuste svoje domove i odu u Makedoniju ili Albaniju. Bilo nas je preko 37 ljudi u kući moje majke: moja braća sa svojim ženama i decom, moje sestre sa muževima i decom, moji rođaci. A imali smo vrlo malo zaliha.

Svaki božji dan smo živeli u strahu da ne dođe policija da nas istera iz kuće.

Četvrtog dana bombardovanja situacija se pogoršala. Srpska policija se brutalno i agresivno osvećivala nad Albancima zbog bombardovanja NATO-a.

Morali smo da budemo tihi i tokom noći smo koristili samo sveće, tako da niko ne sazna da smo u kući. Prijatelji iz celog sveta su me zvali i molili da napustim Kosovo pre nego što bude prekasno. Ja sam odbila. Bio sam sa svojom porodicom. U kući, u kojoj sam odrastala.

Svakim danom je bilo sve manje i manje zaliha. Ponestalo mi je i cigareta. Odlučila sam da odem kod moje komšinice, srpkinje, da je zamolim da mi kupi cigarete, jer je u prodavnicama samo Srbima bilo dozvoljeno da kupuju stvari.

Oba njena sina su se pridružila srpskoj policiji. Moja majka mi je rekla da je previše opasno ići kod nje u posetu i da će možda njeni sinovi biti kod kuće pa da mi mogu nešto učiniti.. „A kako mogu da mi naude?“ Odgovorila sam.

Odrastala sam sa njenim sinovima. Igrali smo se zajedno. Uvek su bili siromašni pa im je moja porodica uvek pomagala. Kas sam dobila prvu platu 1984. godine, uvek sam joj davala nešto novca. Otišala sam u njenu kuću. Bila je sama i veoma iznenađena što smo bili u kući. Dala sam joj novac da mi kupi cigarete a takođe i za nju. Obećala je da će ih za mene kupiti. Nikad nije.

Dve nedelje nakon početka bombardovanja naoružana srpska policija je došla u našu ulicu, prisiljavajući Albance da izađu iz svojih domova. Počeli smo da se organizujemo. Svako od nas je spakovao nešto da ponese sa sobom jer nismo imali pojma kuda ćemo ići ili kako. U mojoj torbi sam stavila multivitamine, lekove za majku i četkicu za zube i zubnu pastu. Moj mobilni telefon nije radio na Kosovu, jer je srpski režim prekinuo mrežu kako ne bismo mogli da zovemo jedni druge, ali sam odlučila da ga ponesem sa sobom.

Zamolila sam svoju porodicu da ne odgovara na vrata ako policija pokuca, nadajući se da će možda misliti da smo napustili kuću. Onda su došli, pokucali na naša vrata i nastavili dalje do sledeće kuće. Gledao sam ulicu kroz malu rupu koju sam napravio u zavesi. Bila sam srećna kada je policija nastavila da kuca na druga vrata. Onda je moja komšinica izašla iz njene kuće i potrčala prema policiji vrišteći:

“ Vratite se! U ovoj kući ima ljudi! ”- pokazala je prstom na našu kuću. Da nisam otišla da je zamolim da mi kupi cigarete, ne bi znala da smo u kući.

Morala sam brzo misliti. Zamolila sam svoju porodicu da uzmu torbe i krenu do ulice tako da ako bi došla policija, pomislili bi da smo čuli vrata, ali da smo bili previše zauzeti sa pakovanjem naših torbi. Kada je policija došla i gnevno polomila naša vrata, počeli su vikati uperivši oružje u naše glave. Nekako sam dobila hrabrosti i poviknula: “Zašto ste gnevni? Zar ne vidite da smo bili zauzeti pakovanjem torbi i spremali se da odemo? „Moja reakcija ih je smirila i odgovorili su: “Požurite! Odlazite! Ne vraćajte se ovamo nikada! „

Zadržavala sam suze dok sam hodala ulicom sa svojom porodicom. S vremena na vreme bih okretala glavu prema kući kao da se moram oprostiti. Kada sam se još jednom osvrnula, opazih moju komšinicu kako ulazi u moju kuću.

Kada smo došli u centar grada, svuda je bila policija. Iz svake ulice pristizali su konvoji Albanaca koji su išli prema železničkoj stanici, gde nas je policija usmeravala da idemo.

Na železničkoj stanici je čekalo više hiljada i hiljada ljudi. Iznad nas i svuda oko nas bili su snajperi.

Počela je da pada kiša i morali smo da nađemo nešto da pokrijemo našu majku. Bila je bolesna pre nego što je napustila kuću. Vozovi su dolazili i odlazili ispunjeni hiljadama ljudi koji su ih vodili prema granici sa Makedonijom.

Onda je došao red na nas da krenemo. To nije bio putnički voz, već voz za prevoz stoke i robe. Bili smo gurnuti unutra kao da smo stado ovaca. Nismo znali kuda idemo. Bila je tolika gužva i bez prozora pa smo nekako morali da napravimo malo prostora oko moje majke da bi mogla da diše.

Nakon 40 minuta putovanja voz je stao. Bilo je dva sata. Čuli smo policiju kako viču govoreći: „Stavite gas u voz i spalite ih sve.“

Pustili su nas da paničimo u vozu još dva sata, dok su napolju neprekidno vikali. Nisam mogla da poverujem kada je voz počeo da se kreće. Spašeni smo, pomislila sam u tom trenutku.

Još uvek sam zadržavala suze. Stigli smo u Blace. Teritorija ničije zemlje između Kosova i Makedonije. Policija nas je naterala da izađemo iz voza rekavši nam: „Hodajte prugom jer su svuda oko vas mine i nemojte se nikada više vraćati!“

U mraku smo hodali dva po dva. Mislila sam, eh, to je to. Spašeni smo! Idemo u slobodnu zemlju. Skoro sam pustila suze kada sam čula glasove. Čulo se plakanje beba ispred nas, raštrkani po blatnjavim poljima, bez skloništa, na hiljade ljudi koji su bili poslani ovamo, isto kao i mi.

Opet sam zadržala suze. Mislila sam da nije vreme za plakanje, nego za razmišljanje. Prošla sam kroz polje i pitala ljude koliko su dugo tamo. Neki ljudi su rekli dva dana, drugi čak pet dana.

Makedonska policija je pustila samo nekoliko ljudi u njihovu zemlju. Oni nisu dozvolili humanitarnim organizacijama da uđu na teritoriju ničije zemlje. Oni su takođe zaustavili ulazak međunarodnih medija na teritoriju ničije zemlje. Bili smo zarobljeni između dve policijske snage. Oni koji su nas uz pomoć vatrenog oružja izbacili iz naše zemlje, a zatim nas je makedonska policija dočekala oružjem. Nisu nas čak ni smatrali izbeglicama. Nisu nas čak ni smatrali ljudskim bićima. Ne, to nije bilo Blace, ničija zemlja. To je bio pakao.

Moja prva briga bila je moja majka, mislila sam da će umreti ako ostane jedan dan u ovom paklu. Morala sam nešto smisliti. Čula sam klik na mom mobilnom telefonu. Mreža je radila ovde. Nisam mogla da verujem. Moj mobilni radi. Spašeni smo!

Bilo je šest sati ujutro i malo sam čekala i onda počela da zovem humanitarne organizacije u Makedoniji. Svi su mi dali isti odgovor: „Nije nam dozvoljeno da uđemo u Blace!“

Kamioni sa hlebom su se približavali Blacu, ali im nije bilo dozvoljeno da uđu. Počeli su da bacaju hleb ljudima koji su se gurali napred samo da bi mogli da uhvate jedan komad hleba da bi mogli da nahrane svoju decu.

Bilo je hladno pa sam navukla još jedan sloj odeće. Pokrili smo majku ćebetom koje smo uzeli od kuće. Nije se osećala dobro i mislila sam da je moram izvaditi odavde, ali kako? U daljini sam videla TV ekipu, otrčala sam prema njima, vičući od ljutnje: “Gde ste vi momci? Zar ne vidite da ljudi ovde umiru? Šta vas je toliko zadržalo?“

Oni su bili američki televizijski novinari iz NBC TV kanala. Žena novinarka je razumela moj bes i rekla: “Moje ime je Amy, ja radim za TV NBC. Recite nam svoju priču. Još uvek ljut odgovorila sam: “Koju priču? Ono što vidite ovde je moja priča! ” Amy je bila veoma ljubazna i pokušavala me smiriti. Objasnila je kako je morala doći u Blace. Putovali su kroz planine jer ih makedonska policija nije puštala unutra. Bila sam impresionirana njenom hrabrošću i tada sam se malo smirila. Podelio sam svoju priču ispred kamere o tome kako smo isterani iz naših domova i putovanje do Blaca.

Pre nego što je otišla, zagrlila me je, poželevši nam siguran put, a onda je Amy rekla: „Možda neću imati drugu priliku da uđem ovde, ali pošto tvoj telefon radi ovde mogu da te pozovem.”

Onda su se Amy i kamerman vratili u Makedoniju na isti način: kroz planine.

Mojoj majci je bilo hladno. Imala sam ideju. Zamolila sam majku da ustane i da me drži, hodale smo veoma brzo oko Blaca, sve dok nije počela teško disati. Tada sam brzo zgrabila sestru i rekala: “Idi kod makedonske policije i reci im da umire!”. Gledala sam moju sestru i majku kako idu prema policiji koja im je tada dozvolila da uđu u Makedoniju. Uspelo je. Ušle su u Makedoniju.

Reč se proširila da je moj telefon radio, pa su me prijatelji stalno zvali. Izvan ničije zemlje, na kosovskoj strani je bila prazna kuća, gde je i dalje bilo električne energije, tako da sam mogla da napunim svoj mobilni telefon.

Gomila ljudi rasla je iz časa u čas jer su vozovi dovozili sve više i više ljudi. Popodne sam videla svoju prijateljicu Flaku Surroi koja je radila za UNICEF Kosovo. Bila je u Makedoniji i sa značkom UNICEF-a oko vrata, bilo joj je dozvoljeno da traži svoju porodicu, ali da ne donosi nikakvu humanitarnu pomoć.

Flaka je rekla da može da mi pomogne da izađem, ali ona mora da se vrati i da mi donese bedj UNICEF-a. Bilo je vrlo primamljivo, ali onda sam pomislila na hiljade ljudi koji će biti ostavljeni u paklu. Imala sam mobilni telefon i mislila sam da mogu da budem korisna za ljude i da podelim informacije pa sam odlučila da ostanem.

Celo vreme bilo je kišovito pa smo stalno bili mokri. Uveče su ljudi pokušavali da zapale vatru da se zagreju, ali kiša je gasila vatru. Nisam jela ceo dan, ali sam imala vode i uzimala sam multivitaminske pilule. Bila sam srećna što sam ih ponela sa sobom. Ionako nisam mogla da spavam jer je sve bilo mokro pa sam odlučila da idem naokolo i razgovaram sa ljudima, hrabreći ih, dajući im nadu da će se stvari promeniti.

Sutradan sam okupila decu da se igraju i vežbaju. Poželela sam da imamo loptu za igru, ali pošto nismo imali ništa, gimnastika je bila isto tako dobra. Zbog toga su deca bila sretna i roditeljima se vratio osmeh na licu.

Tada su počele tragične vesti. Dve novorođene bebe su umrle tokom noći i jedan starac koji je bio bolestan, umro je zato što za njega nije bilo medicinske nege. Pomislila sam kako ću svakog jutra videti ovakve stvari. Nešto se moralo brzo uraditi.

Informisala sam medije preko telefona o svemu. Još uvek nije bio dozvoljen ulazak međunarodnim medijima ili humanitarnim organizacijama. Ljudi su počeli da lome  rukama grane od drveta da bi mogli napraviti privremene šatore sa ćebadima. Dani su uvek bili bučni. Ljudi su besno govorili, pitajući kada će se stvari promeniti. Pokušali su da dobiju hleb kada je kamion stizao, ali uveče je bilo tiho pa sam radila ono što sam radila  prethodne noći. Posećivala ljude naokolo, razgovarala sa njima, tešila ih. Davala im nadu. Nisam ni razmišljala o mojim potrebama, već o njihovoj potrebi.

Sutradan, čuli smo da je još ljudi umrlo tokom noći. Pokopani su na drugoj strani male reke. Mislila sam da moramo nešto da uradimo. Ne možemo da sedimo ovde i ne radimo ništa kada ljudi umiru u ovim uslovima.

Zazvonio je moj mobilni. To je bila moja partnerica Rachel. Pre početka bombardovanja, srpska policija je naredila svim strancima da napuste Kosovo. Nije htela da me napusti, ali morala sam da je ubedim da ode u Budimpeštu. Svakodnevno bi me zvala da pita kako stvari stoje. Kada je čula da smo isterani iz naše kuće, ona je sela na prvi avion za Grčku, a zatim vozom za Makedoniju, da me vidi. „Igo, gde si ti?“ – pitala je i nastavila: „Ja sam u Blacu, ali je tolika gužva, ne mogu da te pronađem!“.

Bila je unutra! Srce mi je počelo lupati. Dok smo razgovarali na mobilnom telefonu, davali smo jedno drugome uputstva gde da se sretnemo. „Jel’ vidiš ono veliko drvo pokraj reke? Pođimo prema njemu.

“Imam kišobran sa sobom.” – rekla je. Išla sam prema drvetu, ali je ipak nisam mogao videti zbog gužve. Onda, ona je bila tamo, ispred mene. Trčale smo jedno prema drugom i dugo se grlile. Shvatila sam da je naša prijateljica Siobhan sa njom, da snima sve svojom kamerom.

Uspele su da ubede makedonsku policiju da im dopusti da uđu u ničiju zemlju, ali naravno da su morale da sakriju kameru. Donele su mnogo hrane i cigareta koje smo odmah razdelili. Takođe su mi donele vreću za spavanje.

“Moramo da uradimo nešto ovde” rekla sam im “Neku vrstu protesta. Možete nam pomoći i obavestiti sve medije koji su prisutni u Makedoniji. I sve političke vođe.”

Ostale su četiri sata. Dok sam ih gledala kako odlaze, po prvi put sam osetila da želim da odem sa njima. Srce mi se lomilo, ali, morala sam da ostanem i organizujem protest.

Sastavili smo organizacioni odbor koji planira kako organizovati protest. Dogovorili smo se da sledećeg dana, u 11 sati, počnemo da pakujemo torbe i pravimo liniju prema makedonskoj granici i tačno u podne, da polako krenemo prema granici, ali da glasno vičemo: POMOĆ!

Te večeri smo informisali sve ljude, kako bi bili spremni za sledeći dan. Svako je imao osmeh na licu, jer su se osećali dobro što će, napokon, nešto učiniti.

Primila sam telefonski poziv. To je bila Amy. Stalno je zvala da pita kakva je situacija, ali ovaj put je rekla da će me NBC zvati uživo iz SAD. Postavili su mi nekoliko pitanja o situaciji i onda su pitali::” Igo, jeste li ljuti i na koga ste ljuti? Odgovorila sam: „Ja sam ljuta na velike sile koje znaju šta se dešava ovde i ne čine ništa da izvrše pritisak na makedonsku vladu da nas pusti unutra!“

Te noći sam otvorila vreću za spavanje koju je Rachel donela i prvi put sam spavala. Osećala sam se kao da sam u najskupljem hotelu na svetu.

Rachel i Siobhan obavestili su sve međunarodne medije koji su bili prisutni u Makedoniji, tako da je sledećeg jutra oko granice bila velika gomila novinara, ali smo primetili da se uniforma policije promenila. Nosili su posebne uniforme sa jaknama i ogromnim pendrecima u rukama. Znali su za naš plan!

Oko 10 sati primila sam telefonski poziv od prijatelja, koji je živeo u Makedoniji: “Igo, morate da zaustavite ovaj protest. To će dovesti do većeg rata. Policija čak može da puca na ljude! ”

Bio je u pravu, morali smo brzo da promenimo plan. Umesto da idemo prema granici, odlučili smo da samo stojimo u liniji i vičemo: Pomoć!

Bilo nam je teško da ubedimo ljude da promene naš plan. U 11 sati su ustali, pripremili torbe, bojala sam se da će ljudi krenuti, ali u 12, svi su stajali poredani na jednom mestu i svi smo pola sata vikali: POMOĆ!

Policija je bila ljuta, ali nije intervenisala jer nismo hodali prema granici. Nakon vikanja ljudi su polako raspakovali svoje stvari i nastavili da razgovaraju.

Onda je došao telefonski poziv. „Uspelo je! Večeras će puštati ljude unutra!’

Počela sam da delim informacije ljudima i zamolila ih da šire vesti. Svako je imao suze u očima, ali ne i ja. Ne još.

Tada sam se po prvi put osećala umorno i sva moja energija je nestala. Gotovo je. Osetila sam da je moja misija gotova. Mogu da pozovem moju prijateljicu Flaku iz UNICEF-a da mi pomogne da izađem iz ovog pakla. Kada sam je nazvala, ona je rekla: „Pitali smo te prvi dan da dođes s nama, ali si odbila, tako da sada moras ostati tamo gde si„, Nasmešila sam se. Znala sam da se šali sa mnom. Onda je rekla: „U 13 popodne dolazimo da vas izvučemo!“

Flaka je kasnila zbog problema sa makedonskom policijom. Imala je značku UNICEF-a za mene i trebala sam da odigram ulogu da sam međunarodno osoblje UNICEF-a. Krenuli smo prema granici kada sam shvatila da nas prati jedan makedonski policajac. Bio je sumnjičav prema meni da sam međunarodno osoblje UNICEF-a. Onda sam počela da govorim glasno svom prijatelju pretvarajući se da sam internacionalac: “Pogledajte svo ovo blato na mojim pantalonama, ne mogu da verujem da sam ovoliko prljav. Bila sam ovde samo trideset minuta i pogledaj me sada! ” Policajac se okrenuo. Uspelo je. Hodali smo prema UNICEF-ovom automobilu. Tek kad sam sela u auto, mogla sam da zaplačem. Plakala sam celim putem do Skoplja (glavnog grada Makedonije).

28. juni 2002. godine, 7pm

Bivši američka ambasadorka Swanee Hunt osnovala je organizaciju pod nazivom: „Žene vode mir“. Došla je prošle godine u Prištinu, a takođe i ove godine da se sastane sa nama, ženskim nevladinim organizacijama i ženama u parlamentu. Upravo je objavila knjigu sa pričama bosanskih žena i sa sobom je dovela dve žene da sa nama podele svoje priče. Uveče je organizovala večeru u lepom restoranu u Prištini. Otišla sam i sela za stolom sa ženama iz Bosne. Gospođa Hunt je sedela sa nama i onda sam joj dala dve knjige koje je izdao UNHCR-Kosovo, prva o situaciji na Kosovu pre i posle rata, a druga o Kosovskim ženama.

Dok je gledala knjige, njena savetnica joj je prišao i postavila joj neka pitanja. Onda dok je gledala knjige, pogledala me je kao nekoga koga je poznavala od ranije. Prepoznala je moj glas. Videla je moju sliku u knjizi i moje ime napisano ispod nje, a onda se okrenula prema meni i rekla: “Da li si to ti Igo? Ja sam Amy iz Blaca sa TV ekipom !! ” Nisam mogla da verujem. U suzama smo se dugo grlile. Nismo se međusobno prepoznale..

Šta radite u Ženskoj mirovnoj organizaciji? – upitala sam je. „Pa, otkad sam te upoznala, transformisala si mi život tako da sam odlučila da radim za žensku organizaciju pa sam tu!“ Razgovarale smo dok nije došlo vreme za odlazak. Napustila je Kosovo sledećeg jutra, ali Amy je obećala da će se vratiti i uhvatiti korak sa pričom.

***

Nakon što sam, 1999. godine, ušla u Makedoniju sa vozilom UNICEF-a, odmarala sam dve nedelje i zatim sam radila sa ženama i decom u izbegličkim kampovima u Makedoniji. Kada smo se vratili kući u julu 1999. godine, nastavila sam da radim sa našom organizacijom “Motrat Qiriazi” uz podršku švedske organizacije Kvinna till Kvinna. Pokušale smo pomoći traumatizovanim ženama i deci i pomoći ljudima u nevolji. Mislila sam da sam prebolela svoju bol iz rata, ali dok sam slušala priče bosanskih žena, shvatila sam, da nisam I jos nosim bolnom pričom o Blacu i da će sada, kada sam ponovo našla Amy, biti proces izlečenja. Svo ovo vreme prijatelji su se pitali zašto ne pišem o svom iskustvu iz Blaca. Nisam mogla, ali sada osećam da mogu. I tako, sela sam i provela ceo dan pored mog kompjutera i kucala. Sad se osećam bolje. Sada je sve izašlo iz mene.

Igo Rogova

29. juna 2002. godine

Priština Kosovo