„Ja sam Albanka. Ovo predstavlja najvažniju činjenicu u mom životu, čak važniju od porodice, jer mi je svest o tome stvorila živ osećaj onoga  šta treba da radim, dajući tako svrhu mom životu.“ 

Ovo su reči inicijatorke albanskog obrazovanja za devojčice Sevasti Ćirijazi Dako, zapisane u njenoj autobiografskoj knjizi „Moj život“. 

1A život Sevastije, jedne izuzetne žene je priča albanske istorije. To je priča o volji, patriotizmu i velikim teškoćama koje su pratile put stvaranja nacije kroz jezik, odnosno obrazovanje. 

Rođena 1871. godine, Sevasti Ćirijazi-Dako je bila direktorka i učiteljica prve albanske ženske škole, pionirka nacionalnog obrazovanja, školovanja i emancipacije albanskih žena i devojaka, ratnica, političarka i autorka raznih tekstova. 

Sam pesnik i istaknuta nacionalna ličnost Naim Frašeri je bio taj koji je Sevastiji dao priliku da studira na „Robert koledžu“ u Istanbulu i igra aktivnu ulogu u obrazovanju žena. Bila je prva Albanka koja je studirala na ovoj američkoj ustanovi, koje studije je završila juna 1891. godine. 

„Sestro, nema boljeg i plemenitijeg dela koje možeš učiniti za našu jadnu Albaniju od onoga što si odlučila da uradiš zajedno sa svojim bratom, za emancipaciju žena naše jadne zemlje. Tvoji zadaci sada počinju i ako si odana, uporna i voljna, uspećeš da izvršiš velika dela za našu naciju“, citirala je Naima Frašerija sama Sevasti Ćirijazi u „Sećanjima na Naima bega“. 

Po povratku u Albaniju, Sevastija, koja je poznavala 7-8 stranih jezika, učestvovala je u osnivanju ženske škole u ​​Korči 1891. godine. Ova škola je takođe predstavljala početak škole zasnovane na sekularnoj osnovi. 

Ovo je bio veliki korak za to vreme, a možda i najsavremeniji, jer se desio u vreme kada su petsto godina vladale Osmanlije, koje su držale albanski narod u mraku, a posebno žene. Otvaranje škole za devojke bila bi odlučujuća prekretnica ka emancipaciji. 

O sestrama Ćirijazi i prvoj školi za devojke pisala je i istaknuta dobrotvorka Albanaca, Engleskinja Edit Daram. 

„Korča je postala civilizovana. U albanskoj školi za devojke dočekali su me veoma toplom dobrodošlicom. Škola je bila toliko ‘moderna’ da mi se činilo kao da sam se iznenada vratila nazad u Evropu“, pisala je ona dve godine nakon otvaranja škole. 

Sevasti je zajedno sa svojom sestrom Parašćevi učestvovala i na kongresu u Eljbasanu i Manastiru, posvećenom uglavnom pripremi školskih udžbenika. 

Sevasti Ćirijazi-Dako objavila gramatiku za osnovne škole i uredila niz udžbenika iz istorije. Sevasti i Parašćevi, ili sestre Ćirijazi, bile su prve učiteljice i vaspitačice ženske škole, ali njihova delatnost je bila mnogo više od obrazovanja. 

„Sevastija je bila duhovni vođa, dok je Parašćevija bila energična osoba. Sevastija je vodila, a Parašćevija je izvršavala. One su bile primer kako treba da bude žena, kako treba da bude Albanac danas, sav njihov potencijal usmeren ka njihovoj zemlji “, izjavila je istraživačica dela sestara Ćirijazi, Teuta Toska. 

„Radile su stvari koje danas žene teško mogu da urade. Osnovala je političku partiju u Americi, da bi pomogla pitanju Albanaca u to vreme. Sestra Parašćevi je bila delegat na Pariskoj mirovnoj konferenciji“, kaže Toska. 

Godine 1914. zbog sukoba s grčkim snagama u Korči, Sevastija, njen suprug i njihovo dvoje dece bili su prisiljeni da napuste Albaniju, a Škola za devojke je zatvorena. Proveli su skoro 12 meseci živeći u Bukureštu i Sofiji pre nego što su emigrirali u Sjedinjene Države 1915. godine, gde je ona pomogla svom suprugu da otvori prvu albansku školu u Americi 

Sevasti je pomogla svojoj sestri u izdavanju dvonedeljnog časopisa „Jutarnja zvezda“ (1917–1920), gde su se ona i njen suprug više uključili u udruženje Vatra i albansko nacionalno pitanje. 

Krajem 1921. Sevasti Ćirijazi-Dako i njena deca vratili su se u Albaniju, gde se suprug muž prethodno vratio da radi sa albanskom vladom. U svojim sećanjima, Sevastija je opisala uslove u Albaniji kao ‘primitivne’ i istakla da je bila nadahnuta da posveti ostatak svog života pomoći u obnovi svoje zemlje. 

Zbog položaja njenog supruga kao ministra i biografa kralja Zoga, Dakoino ime je bilo potisnuto u mrak tokom komunističkog režima nakon Drugog svetskog rata. 

Njena porodica je bila proganjana (uključujući njenu sestru Parašćevi), a dva sina su uhapšena i zatvorena. Iscrpljena mnogim nevoljama i smrću sina, Sevasti je preminula u avgustu 1949. godine. 

Dugo vremena kasnije, 1962. godine, povodom 50. godišnjice nezavisnosti Albanije, komunistički režim je pokazao interesovanje za patriotsku aktivnost porodice Ćirijazi i i četiri člana porodice Ćirijazi, Đerasim, Đerđi, Sevasti i Parašćevi su odlikovani „Ordenom slobode“ i ordenom za „Patriotsku delatnost“. Kasnije je Sevastiji i Parašćeviji dodeljena  titula „Učitelj naroda“, najviša u oblasti  obrazovanja.