Katarina Josipi, žena koja je vladala pozorišnom scenom, razbijala tabue i utrla put mnogim drugim ženama

„Moj život je bio pozorište i moj život je pozorište.

Ovo su bile reči velike glumice Katarine Josipi, koja je kroz svoju interpretaciju prenosila pozive žena na više slobode u životu i porodici.

U vreme kada su mnoge devojke i žene sanjale o školovanju, Katarina je postala prva žena glumica koja se pridružila Pokrajinskom narodnom pozorištu u Prištini 1948. godine, dajući snažnu poruku za obrazovanje i emancipaciju kosovskih devojaka i žena.

Katarina, iako nije pohađala nijednu umetničku školu, bila je rođena glumica i krajem 50-ih je osvojila scenu i postala njena kraljica. Kao prva Albanska glumica u Kosovskom pozorištu, istakla se izuzetnim nastupom i ostavila nezaboravan utisak. Kao profesionalac, prvi put je odigrala ulogu Morice, u predstavi  ‘Sumnjivo lice’, a nakon ovog nastupa usledilo je oko 80 uloga, koje su od nje napravile gigantsku glumicu. Uvek puna energije, njen život je bio umetnost i počinjao bi onog trenutka kada bi se sala zamračila i upalila svetla na sceni.

Razbila je tabu i postala uzor mnogim ženama tog vremena. Dvadeset i jednu godinu zaredom, koliko je živela, na sceni pozorišta, Kati je, kako ju je zvala rodbina, bila prvakinja, nosilac najsloženijih uloga najraznovrsnijeg pozorišnog repertoara.

„Katina duhovna lepota buknula bi tek kada bi se u sali ugasila svetla i upalila ostala na sceni. Tada je njen umetnički temperament fascinirao i odveo gledaoce u drugi svet“, pisali su mediji o njoj.

Katarina je rođena u selu Zjum. Kada je imala pet godina, njeni roditelji su odlučili da odu da rade u Nišu, u Srbiji, gde je Kati završila osnovnu školu. Kada je 1941. počeo Drugi svetski rat, porodica se vratila na Kosovo i naselila se u Uroševcu.

Veliki preokret njenog života dešava se posle dve predstave u pozorišnoj grupi u Prištini. Pozvali su je u Uroševcu, pošto mnoge devojke nisu prihvatile da glume zbog konzervativnih okolnosti i zbog predrasuda koje je društvo imalo prema devojkama koje rade u pozorištu. Katarini je bilo lako jer je njen brat bio nastavnik i podržavao ju je i štitio na ovom putu.

Ostvarila je oko 80 glavnih uloga u pozorištu i preko 100 uloga u radio dramama

Među velikim ulogama bila je i ona napaćene majke Vahideje, u delu „Besa“ Samija Frašerija iz 1953. godine, uloga za koju je radila sa velikom posvećenošću zahvaljujući svom poreklu iz Hasa i majki koje su se dušom i telom trudile da sačuvaju čast porodice. 

Rekla je da su se nakon te uloge kao nizale uloge majki koje je izvodila sa velikom ljubavlju.

Njen emotivni prtljag nagomilan i otet iz njenog teškog života ogleda se ne samo u društvenim odnosima već i u scenskim. Bila je poznata kao katalizator u društvu. 

 „Kati je bila u stanju da stvara složena lica, čak i kada ih nije dovršio autor ili reditelj. Na veoma prirodan i ubedljiv način, uloge koje je odigrala Kati nosile su pečat vremena, sredine i uslova u kojima se i sama formirala“, piše pisac Frok Kristaj, koji je objavio monografiju „Kati – ikona albanskog pozorišta“.

Glumica Safete Rogova rekla je da je retkost da su imena pozorišta ostavila tako snažne utiske i uspomene tokom njihovog života, a i nakon što su prešla u večnost.

Međutim, Katarinina druga strana života nije bila nimalo laka. Tadašnja jugoslovenska vlast proterala je njenog muža Pjetra Hilu. Imala je dvoje dece, koja su posle teške bolesti preminula, jedno sa 2, a drugo sa 4 godine. Ostala je sama, i odlučila da bol pretvori u snagu i da svima pruži ljubav. Svoj život opisuje kao pozorište.

„Vraćala bih se sama u svoj stan, bez ikoga u njemu. Tugu što sam izgubila muža i bol zbog gubitka dvoje dece zadržala samo za sebe. Želela sam da me ljudi pamte kao nasmejanu, dragu i srećnu osobu“, rekla je ona.

Katarina Josipi je za svoj doprinos nagrađena najvišom umetničkom nagradom na Kosovu „Nagrada decenije“ za 1958. i 1968. godinu. U međuvremenu, 1971. godine njenim imenom nazvan je konkurs originalne albanske drame „Katerina Josipi“ od  Narodnog pozorišta u Prištini.

Katarina Josipi rođena je 9. novembra 1923. godine u selu Zjum, a preminula je 29. aprila 1969. godine u Prištini.